BONSAI

Poreklom iz Azije, bonsai je vremenom pretrpeo mnoge promene i pretvorio se u sasvim novu formu, za koji mnogi kažu da predstavlja spoj 90% umetnosti i 10% vrtlarstva. U svakom slučaju, dobro negovan bonsai možemo nazvati pravim remek-delom baštovanstva. Bilo da se njime bavimo iz hobija ili profesionalno, moramo slediti određena pravila – nije dovoljno samo zasaditi drvo i pustiti prirodu da sama učini svoje – svaka grana bonsaija mora biti oblikovana, ili odrstranjena, dok se ne dobije željeni oblik.
Stigavši na Zapad, bonsai je počeo da se razvija u zadivljujuće drugačijem pravcu, bar što se tiče izbora biljaka i same tehnike izrade.

Uvod u bonsai

Prvo što treba naglasiti je da bonsai nije geneticki izmenjena biljka i koja se na bilo koji nacin održava da ostane mala. Tehnika izrade bonsaija nije ništa surovija nego bilo koja vtrlarska praksa. Isto tako je uobičajeno verovanje da je bonsai visok samo par centimetara. To nije tačno, i, mada je bonsai zaista mali u poredenju sa svojom ogromnom dugovečnom braćom, njegova visina se kreće od 25 cm do 1 m.

Bonsai se može razvijati iz semena, ili oblikovanjem i secenjem mladog drveta, ali i od prirodno nedoraslog drveta presađenog u saksiju. Da bi ostao mali i dobio željeni oblik, bonsai se oblikuje rezanjem grančica i korenja, periodičnim presadivanjem, kao i povezivanjem (žicom) grancica sa stablom.

Bonsai sa svojom saksijom i zemljom iz koje raste predstavlja jedan izdvojen etnitet, ali je i dalje, svojom simbolikom, deo prirode. Naime, bonsai-drvo bi trebalo malo pomeriti od centra saksije, ne samo zbog vizuelnog efekta koji daje asimetrija, vec zato što je centralna tacka simboliše mesto gde se srecu zemlja i nebo, i ništa ne bi trebalo da zauzima to mesto. Drugi estetički princip je trojni obrazac neophodan zbog vizuelnog balansa i radi izražavanja veze između univerzalnog ,božanskog principa, umetnika i samog drveta. Po tradiciji, te tri osnovne sile su neophodne za kreiranje bonsaija: shin-zen-bi ili «težnja za istinom», dobrota i lepota. Uz odgovarajuću negu, bonsai može živeti stotine godina, kao skupoceni primerak negovan i čuvan kroz generacije i generacije i kao uspomena na one koji su ga održali takvog kakav jeste. Iako su takvi bonsai primerci zapanjujuce lepi, sama starost bonsaija nije ono što je suštinski važno. Mnogo je bitnije da drvo ima željeni umetnički efekat, da je u adekvatnoj saksiji i da bude zdravo.

Ponavljamo, bonsaji je obično drvo ili biljka, ne hibridna vrsta. Malo lisnato drvo je prikladnije, ali bilo koja biljka se može iskoristiti za ovu namenu.. U Japanu se najcešce koriste razne vrste bora, azeleje, kamelije, bambusa i šljive. Umetnik nikad ne imitira prirodu, vec radije izražava licnu esteticku filozofiju, manipulišuci njome. Bonsai može da izaziva razne utiske, ali u svakom slucaju, ono što se traži od njega je da mora da izgleda prirodno, a intervencija ljudske ruke ne sme da bude vidljiva (sa izuzetkom kineskog bonsaija koji u mnogim slučajevima predstavlja slike zmajeva i drugih uticajnih simbola kulture iz vremena njenog nastajanja).

Iako raste u specijalnim saksijama, bonsai se po pravilu drži napolju (mada ima posebnih vrsta koje su namenjene samo za enterijer), mada se često, za posebne prilike, postavljaju u tokonomama, nišama u tradicionalnim japanskim sobama, dizajniranim za prikazivanje umetnickih objekata, ili, pak, na specijalnim postoljima za bonsai.

Bilo kako bilo, bonsai traži posvecenost, vreme, strpljenje, veštinu i istrajnost. Zato, ako ste se upustili u ovu bonsai avanturu, ne klonite, nego se setite da su današnji japanski bonsai majstori takode nekada bili početnici.

Istorija bonsaija

Bonsai se prvobitno pojavio u Kini, pre više od hiljadu godina. Te rane vrste su bila retka čvornovata stabla i rogobatna stabla sa lišcem, koja su ličila na razne životinje, zmajeve i ptice. Puno je mitova i legendi povezanih s kineskim bonsaijem, i ta groteksna i zoomorfna stabla su i danas vrlo cenjena. Kineski bonsai je došao iz sveta imaginacije i te slike vatrenih zmajeva i uvijenih zmija su prednjačile u odnosu na samu predstavu drveta kao takvog.

Sa japanskim usvajanjem mnogih kineskih kulturnih obrazaca, i bonsai je došao u Japan, za vreme Kamakura perioda (1185-1333), posredstvom Zen budizma, koji se u to doba rapidno širio Azijom. Vremenom, ova bonsai-drvca prestala su da se vezuju samo za budisticke monahe i manastire, - postala su simbol prestiža i časti među japanskom aristokartijom. Ideal i filozofija bonsaija su se vrlo izmenili tokom godina. Za Japance, bonsai predstavlja spoj moćnih tradicionalnih verovanja i istočnjacke filozofije u smislu održavanja harmonije izmedu čoveka, duše i prirode.

Bonsai je igrao važnu ulogu u životu japanske elite, kada je, u posebnim prilikama, unošen unutra i prikazivan kao umetničko delo. Sredinom 19. veka, posle 230-godišnje izolacije, Japan se otvorio za ostatak sveta – ljudi iz čitave Evrope počeli su da se upoznaju sa ovom drevnom kulturom i bonsai je postao predmet interesovanja. Izložbe u Beču, Londonu i naročito Svetska izložba 1900. god. u Parizu, otvorile su put bonsaija u Evropu.
Razvoj bonsaija i njegovo širenje tokom prethodna dva veka je zaista fascinantno; danas je to veoma poznata i poštovana hortikulturna umetnička veština, raširena po celom svetu – od Grenlanda i Severne Amerike preko Južne Afrike do Australije, te svojim postojanjem na skoro svim kontinentima pokazuje koliko je svet zapravo mali.